Izazovi adolescencije

Svakom roditelju pubertet neizbežno ulazi u kuću, ali uvek postoje pitanja o tome kako da „rukuju“ svojim detetom u toj fazi razvoja.

Kako se nositi sa promenama dece u periodu adolescencije? Kako zadržati kontrolu i granice, a ipak dati određeni stepen slobode? Kako prevenirati negativan uticaj vršnjaka?

U periodu puberteta, pa potom i adolescencije, dolazi do brzih promena, što na dete može različito da utiče. Ima onih koji uspevaju da se snalaze u ovom periodu turbulentnih promena, jer, pre svega, prepoznaju podršku roditelja/srodnika, koji su svesni promena koje im se dešavaju i razumeju ih. Sa druge strane, imamo decu koja se u ovom periodu ne snalaze i to može da se manifestuje na različite načine, između ostalog i ispoljavanjem otpora, buntovništva, svojevrstnog prkosa,… što za rezultat može da ima i ponašanja koja mogu da se opišu i kao problematična.

Roditelji, nastavnici, okolina pred tinejdžere često postavlja zahteve da se ponašaju kao odrasli – da budu odgovorni, uspešni, dosledni u svom ponašanju, da ispunjavaju svoje obaveze  i zahteve društva i da brzo nađu svoje mesto u društvu. 

Sa druge strane, ova deca sama sebi postavljaju zahteve da se uklope u vršnjačku grupu, da se odupru zahtevima roditelja i ostvare samostalnost, da se odrede ko su i šta žele, da ostvare bliskost sa drugom osobom… Sve ovo zajedno može biti prilično teško i stresno za jednog tinejdžera/ku koji je na prelazu iz detinjstva u odraslo doba, ukoliko nema adekvatnu podršku porodice, vršnjaka, škole i društva uopšte.

Najvažnije je upoznati se sa razvojnim periodom puberteta i adolescencije danas, u vremenu u kojem živimo, a koje je prilično drugačije od onog u kojem smo mi bili adolescenti. Naučiti šta se dešava sa decom na svim poljima (fizičkom, psihičkom, emotivnom, socijalnom), znači i bolje razumevanje.

• Promene raspoloženja tokom adolescencije delimično su posledica biologije. Hormonske promene koje se dešavaju tokom puberteta igraju glavnu ulogu u načinu na koji tinejdžeri razmišljaju i osećaju, pa otud i pojačana razdražljivost, intenzivna tuga i čest osećaj isfrustriranosti. Takodje, mozak se razvija intenzivno do 20-ih godina, a (prednji) deo mozga koji je povezan sa regulisanjem i kontrolom emocija se razvija poslednji, pa otud i slabija samokontrola u izražavanju osećanja.
• Težnja tinejdžera da utvrde svoj identitet takođe igra ulogu u njihovom raspoloženju. Dok pokušavaju da se osamostale, uspostave svoja verovanja, ciljeve i životni put, doživljavaju neki unutrašnji nemir koji se nekada manifestuje kao dramatično ponašanje. Mogu se osećati tužno, uplašeno i usamljeno zbog budućnosti, a istovremeno i uzbuđeno zbog osvajanja sve veće slobode. Nezadovoljstvo sobom i nesigurnost u sebe je suštinski problem tinejdžera, ali je ujedno to i sasvim normalno za fazu razvoja u kojoj su.
• U adolescenciji se menja odnos prema drugima. Tinejdžeri preispituju stavove i vrednosti roditelja, njihove odluke dovode u pitanje i to izaziva njihovo (nekritičko) nezadovoljstvo, pa ne čudi što roditelji uočavaju da im se deca polako udaljavaju.  U ovoj razvojnoj fazi normalno je da mlada osoba „živi u svojoj glavi“ i da je zauzeta intenzivnim razmišljanjem o izazovima kao što su prijateljstva, ljubavne veze i porodični odnosi.  Važnost i neizvesnost na ovim poljima može biti vrlo stresna i taj stres utiče na raspoloženje adolescenta.
• Danas živimo u društvu koje je izloženo svakodnevnom stresu, roditelji često nisu dovoljno angažovani u vaspitanju svoje dece, jer se trude da obezbede egzistenciju i zadrže posao. Na taj način smanjuje se kontrola iz porodice, gubi se autoritet i roditeljska moć slabi. U nedostatku adekvatne podrške odraslih, deca traže podršku na drugim izvorima koji su dans dostupniji nego ikada (od interneta, preko alkohola, do droga) , kao i u vršnjacima koji su poput njih, jer imaju potrebu da pripadaju, da budu prepoznati i priznati od drugih, a to će najbolje dobiti u vršnjačkoj grupi.
• Koliko god se adolescent trudio da bude stariji nego što jeste i samostalniji, on i dalje ima veliku potrebu za pripadnošću, razumevanjem, podrškom, ljubavlju, savetom poodice,…samo što to neće lako i uvek pokazati na jasan način, jer istovremeno, ima i potrebu za samostalnošću, nezavisnošću, moći, zabavom.

Ne možemo sprečiti da se tinejdžer oseća i ponaša na način na koji to radi, ali ne treba ni da zaboravimo da je svaki tinejdžer mnogo više od svog ponašanja – svaki ima svoje osobine ličnosti, talente, snage,.. koje su za prihvatiti, poštovati i voleti. Ako krenemo od toga, lakše možemo naći dobre načine da zajedno sa detetom prodjemo kroz njegovo doba adoescencije.

• Postoje trenuci kada nam svima treba malo prostora, pa treba i tinejdžeru dati tu privatnosti. U onim provokativnim trenucima, umesto da padnete u iskušenje da odreagujete na isti način kao i vaše dete (npr. vikom na vikanje, podizanjem tona glasa, upotrebom ironije,…) i time pogoršate situaciju i narušite odnos, pokažite strpljenje i razumevanje. U svakom trenutku stavite do znanaja tinejdžeru da ste tu za njega, ako i kada mu to bude trebalo. Kada vam se obrati, aktivno ga slušajte pre svega.
• Pomozite tinejdžeru da prepozna sva svoja osećanja i kako se ona menjaju. Lakše je nositi se sa neprijatnim osećanjima ili neprijatnim smenjivanjem osćanja kada razumemo šta (nam) se dešava. Imenujte šta od osećanja vidite kod svog tinejdžera („Čini mi se da se osećaš…“). Potom, pokažite tinedjdžeru kako da se nosi sa emocijama. Pre svega koje to strategije vaše dete vidi da vi koristite za prevazilaženje problema, uticaće na izbor vlastitih strategija.
• Treba pružiti priliku da adolescent sam donosi odluke i ohrabriti ga ostane na tom putu. Snažna potreba da se odvoje od roditeljskog uticaja kod dece stvara otpor prema bilo kakvim odlukama koje donose odrasli, a koje su u vezi sa njima, naročito ako se te odluke donose bez uvažavanja mišljenja deteta (ovo je naročito specifično za decu uzrasta preko 14 godina).
• Potvrda od odraslih da nešto rade dobro je važna za adolescenta, jer je adolescent nesiguran u vezi mnogo toga (fizičkog izgleda, rodne uloge, na koji način treba da se postavi prema drugima, izbora pravca obrazovanja itd.). Uloga roditelja je da u ovoj fazi razvoja budu objektivni, bez osude i pritiska da se postupi na određen (roditeljski) način i odabere konkretno usmerenje.

Dobar odnos između roditelja i deteta sastoji se u pronalaženju ravnoteže između dozvoljavanja detetu da istražuje i zadrži svoju nezavisnost, i njihove zaštite i  postavljanja granica. Ukoliko uhvatite sebe da se ne snalazite onako kako biste voleli i/ili mislite da treba, ne oklevajte da se obratite psihologu, psihijatru, psihoterapeutu ili bar, za početak, lekaru opšte prakse koji vas može uputiti na pravu adresu. Ovo ni vašeg adolescenta ni vas kao roditelja ne čini slabim i lošim – naprotiv, govori o vašoj svesnosti, hrabrosti i snazi da se sa izazovom, krizom ili problemom izborite u korist sreće vašeg deteta, vas samih i cele porodice.

Autorke: Jelena Vukičević (psiholog) i Ljiljana Marković (specijalni pedagog)