X
Pratite nas:
09.09.2020.

Podeli to što osećaš

Još u detinjstvu, psiholog kod koga sam išla nakon što su se roditelji prvi put razišli, imala sam kao dijagnozu anksioznost. Međutim, nemam sećanje na taj period, to sam našla kao podatak u svom zdravstvenom kartonu. Ono čega se sećam jesu konstantni strahovi o smrti, kako ću umreti i sutradan se neću probuditi. Smrt me je jako plašila još kao malu devojčicu. 

Nakon toga, razvila sam kao tinejdžerka, OKP (opsesivno kompulzivni poremećaj), tipične simptomatologije je bio, radila sam stvari tačno određeni broj puta, i ako to ne bih uradila, osećala sam da će se nešto loše desiti. Moram da napomenem, da za sve ovo moji roditelji nisu znali, jer sam odrasla u jednoj disfunkcionalnoj porodici, i to je dovoljno da kažem. Nakon toga, u srednjoj školi, javlja se moja potreba za perfekcionizmom, koja se ispoljava kroz učenje i nastavlja se dalje na fakultetu. 

Međutim, zbog toksične veze u kojoj sam tad bila, ne uspevam da održim taj perfekcionizam koji je do tad bio jako izražen i neminovno, kao posledica svega, na kraju i kraha te veze, javlja se kod mene prava teška depresija. To je ono stanje kada vam se ne živi, ne ustajem vam se iz kreveta, nemate snage da održavate ni ličnu higijenu, a kamoli nešto drugo. Opet… Sama prolazim kroz sve to, roditelji skroz neupućeni. 

Depresija je nekako prošla, uspela sam da „ustanem“, međutim neposredno nakon toga dolazim do razvoja nove bolesti, a to je bulimija. Kako sam za vreme depresije nabacila kilograme, jer sam sva ta loša osećanja zatrpavala hranom, na mene je sve to jako loše uticalo. Nisam više mogla tako, i počelo je povraćanje. Nekada i posle svakog obroka, nekada jednom dnevno… Sve vreme sam znala da je to loše, da ću time uništiti svoje zdravlje, ali bilo je teško odupreti se prejedanju, a kasnije i povraćanju. Na kraju sam i smršala. Posle toga povraćanje je prestalo. 

Sve ovo odrazilo se i na fakultet, celokupno moje mentalno stanje, nisam mogla više da budem perfekcionista, nisam imala ni snage, ni želje, ni volje. A sa druge strane, sve to me je opet guralo u depresiju. I to je začaran krug u kome se nalazim poslednjih 4 godine. Nikome nisam pričala sve ove stvari, krila sam ih. Odlazila sam na razgovor sa psihijatrom, i ona je rekla da nije potrebno da uzimam lekove i da pokušam sama da prevaziđem sve. Poslušala sam je. I sama nisam želela da zavisim od lekova. Međutim, to je bila greška. Depresija udružena sa svim ostalim, pojela mi je par godina, slobodno mogu reći da sam sve to vreme životarila, a ne živela. Sada, nakon svega toga, konačno sam na terapiji, i zaista verujem da će sve biti u redu. 

Želim svima da poručim da podelite sa bliskim osobama šta vam se dešava, ili bar sa nekim stručnim licem, nemojte da imate predrasude prema terapiji, kao što sam ja imala. Zaista, nema potrebe da mučite sebe, bez da tražite pomoć sa strane. Pomoć je uvek tu, od nje nas deli samo odluka i želja da je potražimo. 

Pomozite sebi, kao što sam sigurna da biste pomogli bilo kome drugom da je u takvom stanju. Ne stidite se, svako ima pravo da padne, ali isto tako i pravo da ustane. 

Nadam se da će nekog ova moja priča podstaći da potraži pomoć, ne gubite dragocene godine svog života, ne gubite mladost, na kraju krajeva, ne dozvolite da izgubite sebe, jer to je jedino što uvek imate. Sami sebe… ❤️❤️

D.

Realizaciju projekta podržali:

Copyright @2021 Za tebe #vaznoje